Проналажење пута кући

Оба родитеља Еме Сапенфилд су бивши ученици Френклина, тако да јој је бити Гризли практично било у крви. Од малих ногу, Ема је посећивала кошаркашке утакмице и шетала по тржном центру Дејм са својом породицом.  

Међутим, Ема није очекивала да ће кренути тим путем. Заинтересована за понуђени академски програм, Ема се уписала на Универзитет Батлер. За неколико недеља, знала је да атмосфера велике школе није за њу. 

„У поређењу са овим местом, добијате тај осећај заједништва“, рекао је Сапенфилд. 

У Батлеру, Ема се нашла одвојена од живота на кампусу и несигурна где припада. Велики кампус ју је чинио изолованом.  

„Једноставно није било право место за мене; дефинитивно је било јако тешко време јер су ми родитељи говорили 'шта се, дођавола, дешава'... Једноставно ми се тамо уопште није свиђало“, рекао је Сапенфилд. 

Када се Сапенфилд пребацио у Френклин, све се променило. 

На Френклину, Ема се придружила женском тениском тиму по препоруци средњошколске другарице која је играла тај спорт на кампусу. Сапенфилд је брзо прихватила спорт као нови начин да уравнотежи свој друштвени живот и такмичарску страну. Тим је брзо постао извор повезаности и самопоуздања за Ему. 

„Било је, као, тако сјајно“, рекла је Сапенфилд, студенткиња рачуноводства. „Тако сам срећна што сам одлучила да то урадим јер сам упознала толико сјајних људи и то вас једноставно држи у тој рутини.“ 

Али Емин раст се ту није зауставио. 

Охрабрена од стране пријатеља, придружила се огранку Зета Тау Алфа (ЗТА) на кампусу. Сапенфилд је објаснила да је уместо притиска или стреса које је очекивала, добила трајна пријатељства, лидерске улоге и снажан систем подршке. 

На њено изненађење, постала је и амбасадорка пријемних студија — позиција за коју би помислила да је превише стидљива да би се истакла. Посао не само да омогућава Еми да разговара са будућим Гризлијима, већ јој је омогућио и да успостави вредне везе са студентима који су слично несигурни у своју будућност у високом образовању. 

„Одлучила сам да будем амбасадорка, што је нешто што буквално никада не бих помислила, једноставно зато што морате бити друштвенији и морате више да излазите из своје љуштуре“, рекла је Ема. „Увек сам била стидљивија.“ 

Сада је једно од гостољубивих лица колеџа Френклин, водећи друге студенте кроз кампус на којем је одрасла. Са преосталим две године, Ема жели да постане најбоља пријатељица, саиграчица и сестра каква може бити.  

„Само желим да наставим да растем и да сваког дана постајем најбоља верзија себе, а људи овде ми то олакшавају“, рекао је Сапенфилд. 

Од Клое Вајт